Sledeći tekst

Tri žabe na lokvanju

U Beogradu je skoro gostovao profesor Adižes. Ako niste čuli za njega on je inače jedan od svetskih gurua savremenog menadžmenta. Poreklom je iz naših krajeva, i premda je u Ameriku otišao kao malo dete veoma dobro govori naš jezik. Slušao sam ga uživo a i gledao u jednoj emisiji RTS-a. Što god je rekao, koje god ideje predstavio, njegove reči i ideje ostale su duboko usađene u svesti njegovih slušalaca. Ono što je mene nagnalo da napišem ovaj tekst je jedna od njegovih opaski vezana za trenutnu situaciju u Srbiji. U televizijskom intervjuu novinar ga je pitao šta vidi kao glavni problem Srbije i kako ga rešiti.

Profesor Adižes je rekao da danas u Srbiji glavni problem nije propala privredna infrastruktura, ni umrtvljena ekonomija, a nije ni osiromašeno društvo. Savremeni menadžment ima rešenja za sve ekonomske ili finansijske probleme, nađu se i pare, i nove mašine i nova proizvodna infrastruktura. Po njemu, osnovni problem u Srbiji je nesigurnost, neizvesnost koju obični ljudi u Srbiji osećaju u odnosu na sebe i svoje okruženje. Jednostavno, čak i oni preduzimljivi, oni koji bi preuzeli rizik i započeli svoj mali biznis, suočeni su sa prevelikom nesigurnošću samostalnog poslovanja. Rešenje, kaže profesor Adižes, je u promeni kompletne poslovne atmosfere u Srbiji. Rešenje je olakšati preduzetnicima, kreirati takvu poslovnu klimu u kojoj će oni moći da se osećaju sigurnijim, da njihov poslovni uspeh bude izvesniji.

(Ne)izvesno

Profesor Adižes nije imao vremena da u emisiji svoju ideju dalje obrazloži ali verujte da je svaki preduzetnik u Srbiji duboko svestan svih neizvesnosti sa kojima je suočen. Konkretno i ja sam jedan od pomenutih preduzetnika. Skoro sam osnovao malu firmu u oblasti marketinga Informacionih Tehnologija. Pre toga dugo godina sam živeo u Americi i vodio više raznovrsnih malih biznisa. Zadnjih šest godina čak sam imao firmu istovetnu ovoj koju sada u Srbiji započinjem. Koja su moja iskustva? Ili, koje su neizvesnosti koje sam imao poslujući u Americi a koje imam sada u Srbiji?

Generalno, za svakog preduzetnika važno je da u svom poslovnom procesu može da računa na neke osnovne činioce. Pre svega da precizno predvidi vreme potrebno za određene akcije. Recimo da firmu može brzo i jednostavno da registruje. Zadnju firmu u Americi osnovao sam za petnaest minuta i koštalo me je 20 dolara. U tih petnaest minuta računam i vreme dok sam tražio parking ispred zgrade suda. Za ovu u Srbiji trebalo mi je tri meseca i mnogo krvi, znoja, para, poštanskih uplatnica, čekanja po redovima i šalterima. U svetu savremene ekonomije za tri meseca firme opstaju ili propadaju a meni je ovde to vreme trebalo samo da prikupim neophodna dokumenta.

Blokirani ste

Recimo da su dokumenta nove firme konačno sređena, pečati ispečatirani, šalterska prašina se slegla i sa puno elana kreće se u poslovanje. Bilo kod nas ili u svetu, svaki preduzetnik ima neke osnovne neizvesnosti koje ga suočavaju. Šta on želi da mu je izvesno? Da pođemo od nabavke materijala za proizvodnju. On želi da se saobraćaj odvija slobodno, da zna da će mu roba ili rezervni deo za mašinu stići na vreme. Želi da stigne na vreme na poslovni sastanak ili da svoju robu isporuči u ugovorenom roku. Da li propala saobraćajna infrastruktura, i putevi blokirani višnjarima, malinarima ili akcionarima Knjaz Miloša, omogućavaju da on svoje poslovanje u Srbiji organizuje kako treba?

Dalje, svaki preduzetnik želi da svoja finansijske transakcije obavi brzo i efikasno, i da u svoju banku ima puno poverenje. Svuda u svetu integritet finansijskih institucija je neprikosnoven. Kod nas, moj poslovni račun u Raj banci trenutno je blokiran jer je ministarstvo finansija nju blokiralo. Iako imam para na računu ja u ovom trenutku ne mogu ni da plaćam ni da primam. Moja situacija je veoma izvesna, jednostavno ja sam “out of business”, dok se gospoda iz ministarstva finansija i Raj banke ne sporazumeju.

Da pomenemo još možda i naš ”efikasni” pravosudni sistem. Posebno kad su u pitanju sporovi u oblasti ekonomskih delatnosti. Da li tu imamo šansu da naš predmet u neko realno vreme dođe na raspravu? U studiji Svetske Banke za obnovu i razvoj po brzini sudske realizacije komercijalnih ugovora SCG je pretposlednja u svetu, odmah iznad Gvatemale. U tom istom izveštaju po podmitljivost poslanika, ministara, sudija i slično, iza nas su samo Makedonija, BIH, Bugarska, Tadžikistan i Albanija. Lepo društvo nema šta.

S reči na dela

Nažalost, sve ovo gore pomenuto poznato je svakom preduzetniku u Srbiji. Šta je to po čemu su ovi problemi u Srbiji posebno izraženi? To je pre svega nemogućnost da probleme u poslovanju na bilo koji način predvidite. Problem je da je kod nas sve nepredvidljivo. Vaše poslovanje je jednačina sa suviše mnogo nepoznatih. To je ono: “Ako malinari ne budu štrajkovali, ako železnica stigne na vreme, ako dobavljač uspe da plati carinu u roku, ako na šalteru ne provedem ceo dan i slično“.

Međutim, lako je upirati prstom i otkrivati nedostatke sistema, ali šta je moguće rešenje problema neizvesnosti života i poslovanja u Srbiji? Kako poslovanje u Srbiji učiniti predvidljivim? Za početak, kad bi mogli da pređemo sa reči na dela. Ne da se stalno ponavlja ko nekad: “Mi drugovi moramo ovo, pa trebamo ono, pa ovo su nam planovi, a ovo zadaci“. A realno se ništa ne dešava. Sve i dalje po starom. Čak imamo i nove zakone. Rezultat. Niko ih se ne pridržava.

Setih se još jednog primera profesora Adižesa. Kaže primetio je da se u Srbiji jako mnogo priča, stalno nešto dogovara, a niko da preduzme ništa. Niko da odluku prevede u akciju. Ko u onoj pričici pitalici za osnovce: “Stoje tri žabe na lokvanju, i jedna odluči da skoči u vodu“. Pitanje je: “Koliko je žaba ostalo na lokvanju?“. Naravno svi klinci u glas uzviknu da je ostalo dve. Međutim jedna žaba je samo odlučila da skoči, što je veoma različito od same akcije skakanja u vodu. U našoj kolektivnoj svesti mi smo baš kao ti klinci u zabavištu. Odluka nam je isto što i akcija. Stalno nešto odlučujemo, ali nikako da skočimo.

Šta to konkretno znači u slučaju povećanja izvesnosti poslovanja preduzetnika u Srbiji. Pa da počnemo redom. Prvo, kad bi moglo da se ne priča stalno kako treba pojednostaviti otvaranje novih firmi. Kad bi moglo to da se i učini. I što je najvažnije, da to pravilo važi za svakoga, ne samo za one koji su advokatu tutnuli stotinak evra više da može da zakiti. Recimo da za početak bar to bude predvidljivo. Da firmu možete otvoriti za tri dana bez obzira ko ste, šta ste, ko stoji iza vas, kog ste zakitili, u kojoj ste partiji, i za koga vam je udata svastika.

Da pomenemo ponovo i saobraćaj, odnosno haos i anarhiju na našim putevima. Šta se tu može? Za početak, da se zna ko je zašta odgovoran, pa da bude izvesno i malinarima i akcionarima da zatvaranje ulica znači zatvor, pa da se stvarno i ode u zatvor. To isto znači da se u ministarstvima gde je do kršenja zakona došlo takođe odgovara. Ne da se u zemlji gde su ekonomija, finansije i još štošta u rasulu, sva pažnja javnog mnjenja baca na ministarku prosvete i njenu nesrećnu primenu Darvinove teorije. Na dnu smo svetske liste neefikasnosti sudstva i korupcije među funkcionerima, a ostavku daje ministarka zbog “nepoznavanja“ domaće poezije.

Milion puta se i u medijima, i u predizbornim kampanjama pominje korupcija i neefikasnost pravosudnog sistema, pa i “organa gonjenja“. Sećate li se da je iko u zadnje četiri godine otišao u zatvor zbog korupcije, a među prvima smo u svetu po korupciji. Kada bi odlazak u zatvor zbog korupcije bilo nešto izvesno, nešto što se može predvideti, onda bi je manje i bilo. Reći ćete pa mi imamo zakon koji sankcioniše korupciju. Da, ali to je nažalost samo mrtvo slovo na papiru. Zakon je zakon samo i jedino ako se i sprovodi. Zakon koji je kao ona treća žaba u priči samo odlučio da skoči, a ostao na lokvanju, nema nikakve vrednosti, bolje da ga nisu ni donosili.

Da bi poslovanje bilo predvidljivo potrebno je da u tržišnoj utakmici nema protekcije. Da ne važi pravilo jačega, (onoga koji može više da podmiti), nego da važi pravilo konkurentnijega. Kvalitetno poslovanje svuda u svetu znači da postoje pravila igre (zakoni), i da ta pravila važe podjednako za sve. Čim neko pravilo čas važi, čas ne važi, ili važi za nekoga a za nekoga ne, to više nije kapitalizam i slobodna tržišna ekonomija, to čak nije ni demokratija. Tek kad, kao i pred Bogom, budemo svi isti pred zakonom, i pred vlastima, onda nam može biti izvesna bolja budućnost. Ovako?



Sledeći tekst

Lista svih tekstova