Sledeći tekst

Lice i naličje elektronske trgovine

Trgovanje na Internetu. Eldorado ili vreća bez dna? Pitanje koje već godinama muči nebrojene preduzetnike koji u virtuelnom prostoru pokušavaju da ostvare svoje poslovne ideje i snove.

U Srbiji već više godina postoji i razvija se domaći Internet. Međutim elektronska trgovina putem Interneta kod nas je tek u fazi buđenja. Šta nas čeka, možda se najbolje može predstaviti pričom, iz ličnog iskustva, kako je Internet trgovina započela i zaživela na zapadu. Kao što nam integracija u Evropske i Svetske poslovne tokove ne gine, hteli ne hteli uključićemo se i u priču o Internet trgovini. Kako je ona započela i razvijala se u svetu, što i našem domaćem Internetu predstoji?

Radnje od cigle i maltera i putujući elektroni?

Trgovinu na Internetu započeli su klasični trgovci sa radnjama od cigle i maltera. Odatle je ustanovljen novi pojam za novi način poslovanja, takozvani sajber biznis (cyber business), za razliku od klasičnog (brick and mortar) biznisa, sagrađenog od cigle i maltera. Sama trgovina ili razmena dobara od prastarih vremena bila je rezultat direktne komunikacije između kupca i prodavca. Što je prodavac imao kvalitetniju komunikaciju sa kupcima, to je više i prodavao. Zamislite radost klasičnih trgovaca kad su spoznali za novi medij koji je obećavao dotad neviđenu mogućnost obostrane komunikacije.

Sve je u dobroj i kvalitetnoj komunikaciji

Nije nimalo čudno da je procvat elektronske trgovine započeo baš u SAD-u. Jedan od razloga uspešnosti te ekonomije bio je između ostalog i visok stepen povezanosti njenih učesnika. Većina ljudi zamišlja i vidi Američku privredu kroz gigante kao što su Microsoft, IBM ili General Motors. Međutim njena vitalnost dolazi prvenstveno od ogromnog broja malih i srednjih preduzeća. Da bi to mnoštvo malog i velikog preduzetništva funkcionisalo, razvijena je i pre Interneta neverovatna komunikaciona mreža radi njihovog povezivanja. Internet kao prvi interaktivni komunikacioni medij obećavao je još veću povezanost.

Ponuda proizvoda na Web-u eksplodira

Prve komercijalne aplikacije na Web-u nisu bile ništa više od digitalnih kataloga, i to dosta primitivnog izgleda u odnosu na današnje multi medijalne sadržaje. Među prvim ponudama na Internetu bili su kompjuterski programi. Prvi Netscape-ov program (browser), bez problema je mogao da stane na običnu floppy disketu. U to vreme ja sam ga naručio telefonom po ceni od $70 (za jednu disketu). Vrlo brzo je u ponudi na Web-u bilo svega od igle pa do lokomotive. Problem je bio kako tu prodatu robu kupcu i naplatiti.

Kombinacija štapa i kanapa

Većina klasičnih trgovaca je već imala elektronski sistem plaćanja u svojim trgovinama. To su mašine kroz čiji magnetni čitač prodavci provuku kreditnu karticu a onda se informacija o kupovini i kupcu prenese putem telefonske žice do banke na dalju obradu. Taj način plaćanja bio je namenjen isključivo situaciji gde su kupac i njegova kartica lično prisutni. Uprkos tom ograničenju, snalažljivi prodavci su smislili i primenili kombinaciju elektronske i klasične trgovine. Naime kupac bi odabrao robu sa Web prezentacije, odštampao narudžbinu i onda zvao telefonom da naruči. Trgovci su koristili funkciju naplatne mašine predviđenu za slučaj da je magnetizirani sloj kartice oštećen, gde se informacija onda unosila ručno. Tako su iznenada banke opazile da je nesrazmerno porasao broj transakcija sa oštećenim karticama. A kad su uvideli koji je razlog tom porastu usledile su opomene trgovcima. Na sreću niko pa ni same banke nisu te opomene shvatile ozbiljno. Trgovci, jer su prodavali i zarađivali, a banke jer su na to uzimale procenat. Međutim, bilo je i problema, jer su se odmah pojavili i kupci koji nisu imali poštene namere.

Kupci koji to baš i nisu

Prevare korišćenjem ukradenih kredit kartica postojale su i pre Interneta. Sa razvojem trgovine na Internetu taj problem dobio je posebnu dimenziju. Pre svega, nije postojao jedinstveni način identifikacije korisnika na Internetu. Nešto ili neko ko bi garantovao da je kupac upravo onaj čija se kartica koristi. U to vreme (1995), ja sam među prvima pohrlio da se priključim zlatnoj groznici. Imao sam već prodavnicu sportske odeće pa je i moj sajt prodavao majice sa slikama pasa www.dogshirts.com. Narudžbine su krenule i ja sam ih kao i ostali trgovci tretirao kao oštećene kartice. Ubrzo dobio sam poziv od Vize gde se njihov korisnik žalio da nije ništa kupio od mene, a da mu je naplaćeno. Uzgred, moj prvi lažni mušterija naručio je iz Ukrajine, dok je kartica pripadala nekoj crnkinji iz Kalifornije. Vrlo brzo Viza mi je sa računa skinula problematični iznos, a da se žalim nisam mogao. Kao i svi ostali trgovci, uračunao sam gubitak u troškove poslovanja i nastavio dalje sa trgovinom preko Web-a. Srećom prodavao sam relativno jeftine artikle, pa sam taj povremeni mali gubitak mogao i da prihvatim.

Problem potpisa na računu

Prodaja majica išla je lepo i ja sam se polakomio da prodajem skuplje artikle. Sa jednim drugarom (čistokrvnim Havajćaninom), prodavao sam elektronske komponente preko Web-a. Proizvod je bio jedinstven i prodaja je krenula bez problema. Ubrzo stiglo mi je pismo od Vize gde je jedan moj kupac tvrdio da mu roba nije dostavljena. Ja sam odmah Vizi poslao njegov potpis sa računa koji je potpisao prilikom prijema robe (poslate preko Fedex-a). Ispostavilo se da je prijem potpisao njegov brat. Viza taj potpis nije uvažila i ja sam ostao kratak za više stotina dolara. Od tada za svaki skuplji artikal zahtevao sam da mi mušterija faksuje foto kopiju kredit kartice i pasoša koje u nuždi mogu da prosledim Vizi. Pouka i za vas buduće e-trgovce da za veću porudžbinu obavezno tražite verifikaciju potpisa kupca. Uštedećete što para to i živaca.

Kovanje sopstvenog digitalnog novca

Pravo rešenje problema e-trgovine bilo je kreirati sistem koji bi funkcionisao u svetu putujućih elektrona a pružio sve pogodnosti koji su potrošači dotada imali pri kupovini u klasičnim trgovinama. Plaćanje preko Interneta započele su 1995/96 godine kompanije koje su pokušale da nametnu svoje sopstvene digitalne monetarne sisteme. Ideja je bila da kupci deponuju željenu sumu pravog novca (dolara), i za to dobiju odgovarajuću sumu njihove digitalne valute. Kupci bi onda kupovali na sajtovima trgovaca koji su tu digitalnu valutu prihvatali. Veličina inicijalnog depozita limitirala je njihov potrošački apetit. Nažalost, te kompanije kao DigiCash, CyberCash, FirstVirtual i mnoge druge, nisu uspele da ubede kupce a ni prodavce da im veruju. Korisnički interfejsi bili su im jako komplikovani, ali je glavni faktor njihovog neuspeha bila činjenica da su ljudi već navikli da koriste klasične kreditne kartice za kupovinu. Da su se udružili možda bi i uspeli. Razjedinjeni, jer svako je želeo sam da prevlada, nijedna od tih kompanija nije uspela da prikupi dovoljno korisnika.

Kreditne kartice kao idealno rešenje

Pravo rešenje cyber trgovine bilo je i ostalo da se kompletna komunikacija između kupca i trgovca, kao i celokupan proces kupovine, obave u potpunosti putem Interneta. Problem je bio što je postojeća mreža elektronske obrade kartica bila privatnog tipa i nije imala nikakve veze sa Internet-om (putem telefonskih linija). Još veći problem je bio to što je obrada transakcija bila vezana individualno za pojedine banke koje su ove usluge obavljale. Da bi se rešili ovi problemi bilo je potrebno da se kompletno izgradi novi sistem elektronske kupovine i prodaje korišćenjem postojeće bankarske infrastrukture.

Morate da mislite kao bankar

Da bi primao kredit kartice svaki biznis morao je da ima takozvani trgovački bankovni račun (merchant account), ili račun kojim će moći da prima naplate od kupaca. Banke su oduvek bile i ostale konzervativne pa je ispočetka bilo vrlo teško otvoriti takav račun jer su banke imale pravilo da trgovac mora biti u poslu bar dve godine da bi mogao da ga dobije. Tek kasnije kompanije kao Authorize.net, Cardsrvice.com i druge, omogućile su i malim tek započetim biznisima da lako dobiju trgovačke bankovne račune.

U zemlji Srbiji

Posle godina izolacije naše finansijske institucije su tek u fazi inicijalnog razvoja sistema plaćanja putem kreditnih kartica. Elektronske trgovine biće i na domaćim prostorima i to uskoro. Nadajmo se samo da će porođajne muke Srpske e-trgovine biti kratkotrajne, poučene dugogodišnjim trnovitim iskustvima naše zapadne e-sabraće.



Sledeći tekst

Lista svih tekstova